DoViĐeNJa

Ne ne greši bezdan jer me vabi svoje sudbe na poprišta ni hladnoća što ugrabi dušu grešnu od ognjišta gde zagubih dečje lice. Al' dok još dišem i širim klice i na tvrdi mermer kamen patnjo moja milosnice po srcu mi udri znamen obeleži divlju zverku. Evo kuca znam po tresku odškrinuću snoviđenja u samrtnom nek se bljesku vidi moje doviđenja... Ušunjaj tu gladnu volonterku smrt pod moje šuplje kosti obnaženu zlatoperku nek zasije zlatne zlosti zakrvari praskozorja. Kosturnice nek postanu gorja da crvića dah me takne sjatiše se oko groblja da iscede moje akne i rasprše gnoj po pesku. Evo kuca znam po tresku odškrinuću snoviđenja u samrtnom nek se bljesku vidi moje doviđenja... Evo kuca znam po tresku odškrinuću snoviđenja u samrtnom nek se bljesku vidi moje doviđenja...